Bunt uz dozvolu gazde

Kada novinarka od koje ste navikli da postavlja neugodna pitanja vlastima odjednom postane deo političke priče, u jednoj ruci držeći mikrofon a u drugoj možda izborni listić, jasno je da se nešto promenilo u odnosu snaga. Žaklina Tatalović, prepoznatljivo lice televizije N1, našla se proteklih dana u središtu neobičnog obrtanja uloga: umesto da samo izveštava o studentskim blokadama, i sama se spominje kao potencijalna predvodnica jednog novog političkog poduhvata. Ipak, ironija je u detalju: pristala bi ona, kaže, da stane na čelo te navodne „studentske liste“, ali prvo mora da pita – urednika i vlasnika svoje medijske kuće. Drugim rečima, i za lični bunt potrebna je dozvola gazde. 

Ta rečenica, izgovorena polušapatom, odjeknula je glasnije od mnogih slogana na studentskim protestima. Novinarka koja je godinama gradila imidž nezavisne, beskompromisne hroničarke političkih dešavanja, sada otvoreno priznaje da njeno delovanje zavisi od zelenog svetla pretpostavljenih. Čak i kada je lično spremna da svoju borbu s televizijskih ekrana preseli na politički teren, Žaklina Tatalović pokazuje neobičnu lojalnost – ne publici čiju je naklonost stekla, već strukturi koja stoji iza njenog medija. Naivno bi bilo poverovati da je ta „konsultacija sa urednikom i vlasnikom“ puka formalnost: pre će biti da je u senci svakog javnog delovanja privatni interes kojem novinar služi. 

Upravo tu se krije jedan od paradoksa naše medijske scene: nezavisnost na kojoj se insistira često je ograničena nevidljivom uzicom koja vodi do skrivenog centra moći. U slučaju Tatalović, ta uzica vodi ka „gazdi“ koji u krajnjoj liniji odlučuje da li će se njeno ime zaista naći na nekoj izbornoj listi ili će ostati iza televizijskog pulta. A ako je i takva perjanica novinarstva spremna da uđe u političku arenu samo uz blagoslov gazde, kakvu poruku to šalje o prirodi te navodne nove „studentske“ politike? Da li mladi buntovnici dobijaju svog tribuna ili tek još jednog igrača kome konce drže neki stari znanci iz senke? 

Studentske blokade, barem onako kako su nam se predstavile u početku, delovale su kao čista, nepatvorena energija mladosti. Nakon niza potresnih događaja i nagomilanog nezadovoljstva, hiljade studenata digle su glas tražeći pravdu, bezbednost i odgovornost nadležnih. Blokade fakulteta i ulica postale su simbol generacije koja više ne pristaje na ćutanje. Sa strane je to ličilo na iskren i spontan bunt klinaca koji su odlučili da „uzmu stvar u svoje ruke“ kada su ih institucije izneverile. U tome je bila sva snaga njihovog moralnog autoriteta – u uverenju da ih na proteste nije izveo niko do njih samih, gnevnih i hrabrih. 

Međutim, kako su dani prolazili, spontani plamen studentske pobune sve je više podsećao na brižljivo loženu vatru. Gotovo preko noći, protesti su dobili organizaciju, koordinaciju, pa i medijsku strategiju kojoj bi pozavideli i profesionalni politički pokreti. Parole su bivale sve ujednačenije, poruke na društvenim mrežama sinhronizovane, a vođe blokada izranjale su pred kamerama gotovo kao da ih je neko selektovao na kastingu. Neupućeni posmatrač bi možda i dalje poverovao da je posredi puka evolucija pokreta. Onaj iskusniji, pak, mogao je da nasluti da se iza kulisa pojavio režiser sa jasnim planom. 

Ta slutnja dobila je potvrdu kada su se u javnosti pojavili detalji jedne istrage posle hapšenja jednog od istaknutih učesnika blokada. Istražni organi tvrde da su otkrili mrežu isprepletanu poput paukove mreže: iza navodno spontanog „studentskog bunta“ stajala je dobro organizovana struktura. Glavne uloge u njoj, kažu, pripale su sudiji Apelacionog suda Miši Majiću i novinarki Žaklini Tatalović, udruženim sa grupom akademaca i pravnika okupljenih oko inicijative simboličnog imena – Proglas. Plan je, navodno, bio mnogo ambiciozniji od par blokiranih ulica: povezivanjem studentskog gneva, medijske mašinerije i podrške iz pravosuđa, cilj je bio stvoriti platformu za političke promene, po potrebi i vaninstitucionalne. 

Sudija Miodrag Majić, kojeg šira javnost poznaje kao retkog otvorenog kritičara stanja u pravosuđu, ovde se pojavljuje u dvostrukoj ulozi. Ne samo da je javno u medijima hvalio studente nazivajući ih „silom pred kojom vlast nema odgovor“ i veličao njihovu „čistu energiju“, već ga istraga smešta u sam komandni centar pobune. Prema tim navodima, Majić je preko posrednika i sigurnih komunikacionih kanala upućivao instrukcije studentima na terenu. U koordinaciji sa istomišljenicima – profesorima, advokatima i tužiocima iz kruga oko Proglasa i pravosudnog udruženja CEPRIS – stvarao je infrastrukturu koja će mladim protestantima obezbediti i logistiku i zaštitu. Ironija je očigledna: sudija, koji bi trebalo da stoji po strani i govori kroz presude, ovde postaje strateg političkog pokreta. 

Ako je sudija preuzeo ulogu stratega, novinari su se latili uloge propagandista te spontano-nespontane revolucije. Televizije poput N1 i Nova S izveštavale su sa lica mesta svakodnevno, ali ne samo kao neutralni hroničari dešavanja. Naprotiv, njihov angažman je delovao kao sastavni deo kampanje. Bunt studenata dobijao je udarne minute i dramatične kadrove, narativi su se preplitali – ono što bi student-protester izjavio ujutru, novinari bi pretvarali u udarnu vest do podne. Takva usklađenost nije mogla biti slučajna. Istraga čak sugeriše da su isti finansijeri i centri moći koji stoje iza organizatora blokada takođe potporni stubovi ovih medija. Drugim rečima, i kamere su imale svog „gazdu“ koji se pobrinuo da objektiv bude okrenut na pravu stranu. 

Paralelno sa medijskim vetrom u leđa, studenti su uživali i neobično otvorenu podršku iz jednog dela pravosudnog sistema. Neke sudije i tužioci, umesto da strogo postupaju po slovu zakona, pokazali su nekarakterističnu blagost prema uhapšenim demonstrantima. Privođeni vođe blokada ekspresno su puštani na slobodu, postupci odlagani ili obustavljani, a poruke podrške akademaca i pravnika stizale su kao na traci. Tako je stvoren utisak da protesti imaju tihu zaštitu iznutra, da institucije sistema neće dirnuti „svoju decu“. Naravno, jedan ugao gledanja je da su ti pravnici postupali po savesti, štiteći građanska prava. Drugi ugao – onaj cinični – vidi u tome koordinisanu strategiju: organizovana mreža podrške unutar samih institucija, sinhronizovana sa pokretom na ulici. 

Tu dolazimo do suštine paradoksa ovog medijsko-pravosudno-političkog spleta. S jedne strane, imamo studente koji veruju da vode autonomnu borbu za bolje društvo. S druge strane, svi tragovi ukazuju da se ta borba odigrava na sceni gde su kulise postavili iskusni igrači iz senke. Novinarka, čiji je posao bio da postavlja pitanja, sada čeka odgovor od svog poslodavca da li sme da se politički aktivira. Sudija, koji bi trebalo da sudi na osnovu dokaza, izgleda da je odlučio da dokaze života preusmeri ka ulici i medijima, gde deluje slobodnije nego u sudnici. Mediji, koji se kunu u objektivnost, uhvaćeni su kako navijaju za jednu stranu i možda se čak dogovaraju s njom iza reflektora. A studenti? Oni su, u tom čudnom spoju, i istinski pokretači promena i pijuni tuđih planova u isto vreme. 

Iz perspektive običnog građanina, sve ovo deluje zbunjujuće i pomalo razočaravajuće. Da li to znači da u Srbiji više nijedan protest ne može biti autentičan, a da se odmah ne pretvori u nečiju platformu? Ili naprotiv – da bez podrške medija i ljudi iz sistema nijedan bunt nema šanse da uspe? Možda je istina negde između: iskrena pobuna mladih jeste tinjala, ali je onda prigrljena i oblikovana od strane onih starijih i moćnijih, koji su u njoj videli priliku za ostvarenje svojih ciljeva. Ta simbioza idealizma i pragmatizma rađa utisak da se plemeniti ciljevi studenata koriste kao gorivo za nečije političke ambicije. 

Na kraju, transformacija Žakline Tatalović iz novinarke u političku figuru – ukoliko se zaista obistini – biće najbolja ilustracija koliko su granice mutne. Ona će, sa svojim prepoznatljivim stilom, možda umeti da okupi i povede deo razočarane javnosti. No, ostaje ono pitanje s početka: čiju volju zapravo sprovodi taj novi političar u najavi? Volju mladih koji su je navodno inspirovali, ili volju „gazde“ čije je odobrenje morala da zatraži? Jedno je sigurno: ovim putem su maske donekle pale. Ispod etiketa „nezavisni novinar“, „nezavisni sudija“ ili „spontani student“ ukazala su se lica ljudi koji, svako na svoj način, igraju u timu sa jasnim političkim ciljem. 

Možda je ton ove kolumne ironičan, ali situacija nimalo nije smešna. Živimo u vremenu kada i bunt mora da bude brižljivo planiran da bi uspeo, a planeri se kriju tamo gde ih najmanje očekujemo. Uredničke kancelarije, sudske sale i univerzitetski amfiteatri postali su neformalni štabovi jednog pokreta koji na površini izgleda mladalački, a ispod površine operiše vrlo zrelo i promišljeno. Ostaje da vidimo hoće li taj pokret zaista doneti promenu koju studenti priželjkuju, ili će se utopiti u političko blato onih koji su ga prisvojili. U oba slučaja, naučili smo važnu lekciju: čak i revolucija, izgleda, ponekad čeka dozvolu gazde.