Da li je Treći svetski rat počeo, a Srbija to kao da ne vidi?

Za Srbiju, istorijska perspektiva je surova. NATO, savez koji se predstavlja kao garant stabilnosti i demokratije, ostavio je trajan ožiljak na Balkanu. Bombardovanje 1999. godine, sprovedeno bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, ne samo da je odnelo ljudske živote i razorilo infrastrukturu, već je donelo i ekološku katastrofu u vidu osiromašenog uranijuma. Posledice su i danas prisutne – od porasta broja obolelih od raka do ekonomske regresije.

S druge strane, Rusija, koja se često predstavlja kao protivteža Zapadu, takođe nije pomogla Srbiji u trenucima kada je to bilo najpotrebnije. Dok je NATO bombardovao Jugoslaviju, Rusija je tada bila preslaba da pruži konkretnu podršku, osim deklarativne osude. Međutim, kasnije je upravo ona odigrala ključnu ulogu u očuvanju pravnog statusa Kosova u Ujedinjenim nacijama. Moskva je više puta stavila veto na pokušaje zapadnih sila da legalizuju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i osigurala da Rezolucija 1244 i dalje ostane važeći pravni okvir, potvrđujući suverenitet Srbije nad ovom teritorijom.

Ipak, Srbija i dalje balansira između dva sveta. Zvanično, ona je na evropskom putu, teži integraciji u EU i ekonomskoj stabilnosti koju Zapad može da ponudi. Međutim, sama Evropska unija prolazi kroz turbulentne trenutke – bez snažnog vođstva Amerike i pod sve većim pritiskom unutrašnjih kriza, pitanje je koliko će EU uopšte opstati u trenutnoj formi. S druge strane, Rusija i Kina pružaju alternativne ekonomske modele, ali pod uslovima koji ne nude dugoročnu sigurnost malim državama.

Činjenica je da je Srbija postala tačka geopolitičke kontrole. Njene rude su u rukama Kineza, energenti su pod dominacijom Rusije, a litijum je postao nova geostrateška moneta kojom se trguje na međunarodnom nivou. I dok se očekuje da budemo poslušni i lojalni Evropskoj uniji, jasno je da se Srbija nalazi u ekonomskom škripcu – zavisna od Istoka po pitanju resursa, a od Zapada po pitanju tržišta i finansijske stabilnosti. Amerika i EU su u međuvremenu oteli Kosovo, formalno ga odvajajući od Srbije, ali ostavljajući pitanje njegove budućnosti otvorenim, uvek kao sredstvo političkog pritiska na Beograd.

I dok se Srbija pokušava izboriti za neku vrstu suverenosti, jedno pitanje ostaje ključno – šta će se dogoditi ako dođe do dogovora između Donalda Trampa i Vladimira Putina? Ako se svet ponovo podeli u interesne sfere, postavlja se pitanje u koji smo „koš upali“ i kome smo dodeljeni da budemo sluge. Da li će Srbija postati još jedan pion u globalnoj igri moći, ili će konačno uspeti da pronađe svoj put između dve sile koje kroje budućnost sveta?

U globalnom kontekstu, svet već funkcioniše po pravilima neproglašenog Trećeg svetskog rata – sukobi se vode na različitim frontovima, od Ukrajine do Bliskog istoka, ekonomske sankcije postaju novo oružje, a informacije su moćnije od tenkova. U tom haosu, male zemlje poput Srbije ostaju same u igri velikih sila. Pitanje više nije da li će sukob eskalirati u tradicionalnom smislu, već koliko će dugo svet moći da balansira na ivici katastrofe pre nego što se otvori novi, još razorniji front.

A Srbija? Kao da to ne vidi. Dok svet klizi u sunovrat, mi ovde gledamo isključivo unutar svojih granica, kao da ne primećujemo opštu katastrofu koja se odvija pred našim očima. Ne samo da ne sagledavamo širu sliku, već dodatno sami sebi otežavamo život – nemirima, protestima, štrajkovima, dimnim bombama u Skupštini i neprekidnim političkim sukobima. Umesto da sagledamo realnost i pripremimo se za nadolazeće globalne potrese, trošimo energiju na unutrašnje podele, svađe i jalove borbe u kojima nema pobednika. Dok svet traži rešenja za preživljavanje u haotičnoj eri, mi se međusobno glođemo, ne shvatajući da će nas velike sile posmatrati samo kao monetu za potkusurivanje.

Srbija mora da se probudi iz tog slepila pre nego što bude prekasno.