Naše bombe, vaši zločini

Ovih dana gledam kako zapadni mediji namiguju na vesti o eksplozijama duboko unutar ruske teritorije. Kada Ukrajina pošalje dron u Moskvu ili sabotažni tim preko granice, to se proglašava legitimnim, čak i poželjnim potezom – jednostavno „samoodbranom“ koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Britanski zvaničnici otvoreno kažu da je „potpuno legitimno“ da Ukrajina cilja ciljeve iza Rusije kako ne bi poremetila rusku logistiku. Evropski političari ne osuđuju takve napade; naprotiv, smatraju ih prihvatljivim, u duhu strategije maksimalnog pritiska na Moskvu. Narativ je cementiran: Ukrajina je isključivo žrtva, Rusija je unapred određeni agresor, tako da je svaka ukrajinska akcija – bez obzira na to kakva je – opravdana, dok se Rusija unapred krivi za sve loše. Ali pogledajte ironiju: kada Rusija pokuša da uzvrati istom merom, diže se hor negodovanja zbog „eskalacije“ i „podrivanja pregovora“. Čim ruska raketa poleti u suprotnom smeru, dočekana je kao dofinov hitac na svetski mir. Nakon nedavnog ruskog raketnog napada u znak odmazde, bilo je komentara da takvi činovi „nemaju mesta u 21. veku“, a generalni sekretar UN izrazio je „duboki šok zbog ove neprihvatljive eskalacije“. Zanimljivo je da isti ti stražari nisu bili uznemireni kada je velika eksplozivna naprava digla u vazduh delove Krimskog mosta nekoliko dana ranije – u to vreme to je bio samo „simbolički udar“ na legitimnu metu. Zapadni mediji su događaj pratili sa osmesima i memovima, bez reči osude. Požar u ruskom dvorištu deluje kao razlog za čestitke, ali požar u ukrajinskom dvorištu je razlog da se hitno pozovu vatrogasci (i Hag). Dvostruki standardi, zar ne?

Dvostruki standardi u akciji
Ova fascinantna selektivna pravda se najbolje vidi u tome koga nazivamo teroristom, a ko herojem. Kada nečiji automobil bude dignut u vazduh u Moskvi ili se dron sruši u blizini Kremlja, zapadna štampa to opisuje kao „smelu sabotažu“ ili „drzak udarac u srce režima“. Jezik je gotovo navijački. Niko na vlasti to neće nazvati terorističkim napadom – ne, to su verovatno borci za slobodu na delu. Nasuprot tome, svaka ruska raketa koja pogodi bilo šta u Ukrajini odmah se naziva „još jednim varvarskim ratnim zločinom“. Čak i kada Rusi ciljaju iste vrste ciljeva koje je NATO ciljao u svojim ratovima, narativ magično menja tok. Postoji mnogo primera. Kada je ruska vojska pogodila televizijski toranj u Kijevu raketom u martu 2022. godine, objavivši da cilja „informacioni operativni“ centar ukrajinske vojske, osuda je stigla sa Zapada, koji je rekao da je „duboko uznemiren“ napadom jer je „ugrozio novinare i civile“ i „lišio Ukrajince informacija u kritičnom trenutku“. Zahtevali su da Rusija odmah prestane sa takvim „nesmotrenim napadima“. U redu. Ali zanimljivo je da pre nego što počnemo da aplaudiramo principijelnima – setimo se da je NATO uradio isto 1999. godine, samo obrnuto. U noći 23. aprila 1999. godine, NATO bombarderi su sravnili sa zemljom zgradu Radio-televizije Srbije u Beogradu, državne televizijske stanice u kojoj su radnici te noći montirali program. Šesnaest tehničara i medijskih radnika je poginulo pod ruševinama sopstvenog studija. Portparol NATO-a Džejmi Ši hladnokrvno je opravdao napad rekavši da je srpska televizija „propagandna mašina koja produžava rat“. Drugim rečima, novinari su bili legitimne mete jer nisu emitovali programe CNN-a i BBC-ja po naređenju agresora. Naravno, u to vreme nije bilo mnogo zapadnih glasova „duboko uznemirenih“ zbog gaženja slobode medija – pretpostavljam da je sloboda štampe fleksibilan pojam kada bombe dolaze sa prave strane. Kada ućutkamo nepoželjne medije krstarećim raketama, to je strategija; kada neko drugi pokuša isto, to je zločin protiv čovečnosti. Isto važi i za druge „kontroverzne“ metode ratovanja. Sabotaža infrastrukture? Apsolutno, ako je sprovodi „naša strana“. Diverzanti koji upadaju na stranu teritoriju i dižu u vazduh mostove, transformatorske stanice, fabrike – za neke su hrabri komandosi, za druge bi bili teroristi zarad udarnih vesti. Kada ukrajinske rakete pogode skladište nafte ili elektranu u Rusiji, zapadni naslovi to slave kao „još jedan udarac ratnoj mašini Kremlja“. Ali kada ruske rakete onesposobe ukrajinsku električnu mrežu, čujemo da je to pokušaj da se milioni ostave u mraku i hladnoći – čin čistog terora protiv civila. Ista akcija, dva dijametralno suprotna tumačenja, u zavisnosti od toga čija se zastava vijori na dronu ili raketi.

Zamena uloga 1999.
Hajde da se na trenutak poigramo istorijom „šta ako“. Primenimo današnju logiku na događaje iz 1999. godine, tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Zamislimo da je srpska strana u to vreme odlučila da uzvrati udarac, baš kao što danas podstiču Ukrajinu. Šta ako je Beograd poslao specijalne snage da dignu u vazduh ciljeve u zemljama NATO-a u to vreme? Recimo da je Služba državne bezbednosti izvela neku tajnu operaciju usred Berlina - eksplozija je odjeknula u zgradi u nemačkoj prestonici kao odmazda za bombardovanje Beograda. Ili da je snažna detonacija potresla London, a ispostavilo se da iza nje stoji jugoslovenski odred. Bože ne daj, zamislimo čak i da je bomba koju je postavio srpski agent - pandan današnjim napadima u ruskoj pozadini - eksplodirala u Njujorku 1999. Da li bi zapadni mediji i zvaničnici ovo nazvali legitimnom kontraofanzivom nacije koja pati? Da li bi hvalili hrabrost srpskih komandosa što su rat doveli na tlo agresora? Svi ​​znamo odgovor. Takav scenario bi nazvali terorizmom, i to kakvim terorizmom! Naslovi bi bili „Srpski teroristički napad na civile u NATO zemlji“, sa zahtevima za hitnim i oštrim kažnjavanjem ovog „režima koji je prešao sve granice“. Da je, kojim slučajem, Beograd pokušao nešto slično, NATO bi imao izgovor da još drastičnije proširi rat – možda bi umesto „samo“ 78 dana bombardovanja usledio kopneni napad ili potpuno uništenje srpske infrastrukture. Čak bi i one retke zemlje koje su kritikovale NATO agresiju 1999. godine (Rusija, Kina) verovatno osudile tako nešto – jer bi ciljanje stranih gradova i ubijanje civila duboko na neprijateljskoj teritoriji bilo previše čak i u eri opšteg ludila. Ukratko, primenom „današnjih pravila“ obrnuto, Srbija bi postala globalni gubitnik i zvanično bi bila označena kao teroristička država 1999. godine. Ali evo paradoksa: 1999. godine Srbija nije izvršila nijedan napad van svoje teritorije, ali je ipak proglašena glavnim zlikovcem, dok je NATO svoje udare predstavljao kao plemenitu misiju. I to uprkos činjenici da je tokom ove „misije“ NATO sproveo čitav niz akcija koje bi, da ih je počinio neko drugi, zapadni narativ klasifikovao kao ratne zločine prvog reda. Podsetimo se samo nekih od stvarnih događaja te godine, koji služe kao otrežnjujući kontrapunkt današnjem narativu o „prihvatljivim“ i „neprihvatljivim“ ciljevima.

U noći 23. aprila 1999. godine, NATO je, kao što smo rekli, bombardovao zgradu RTS-a u Beogradu, ubivši na licu mesta 16 medijskih radnika. Alijansa je ovaj napad na civilni objekat – televizijsku stanicu – odmah označila kao legitiman. Objašnjenje: televizijska stanica je bila deo „propagandne mašinerije“ režima i stoga je bila ciljana. Ako vam ovo zvuči okrutno, razmislite kako bi bilo da je neko drugi namerno digao u vazduh, recimo, studio BBC-ja ili CNN-a tokom rata sa sličnim opravdanjem. Dvostruki standardi u najčistijem obliku. Samo dve nedelje kasnije, 7. maja 1999. godine, NATO avioni su upotrebili kasetne bombe u dnevnom napadu na Niš. Meta je navodno bio vojni aerodrom u blizini grada – ali su razorne kasetne bombe promašile pistu i razbacale centar Niša. Preletele su gradsku pijacu, bolnički kompleks i okolne ulice, u vreme kada je pijaca bila puna ljudi. Najmanje 14 civila je poginulo na licu mesta, a oko 28 je povređeno. Tela su ležala pored prevrnutih tezgi, među razbacanim povrćem i krvavim kesama. Jeziv prizor, bez sumnje. A kakva je bila reakcija našeg dragog – Zapada? NATO je u početku negirao da zna bilo šta o tome – „nemamo informacije o kolateralnoj šteti“, rekli su, pravdajući se da „nisu bili na terenu“ da znaju šta su pogodili. Naravno, ubrzo su morali da priznaju istinu: generalni sekretar NATO-a Havijer Solana potvrdio je sledećeg dana da je „šteta na pijaci i klinici nastala od strane NATO oružja koje je promašilo metu“. Ali, pogledajte sada, čak ni posle tog priznanja nije bilo oznake „ratni zločin“ – ne, to je i dalje bila nesrećna greška u plemenitoj misiji. „Nikada ne ciljamo civilne mete“, ponavljali su portparoli NATO-a sa žalosnim osmehom – kao da to sve opravdava. Zamislite samo da je, recimo, ruska vojska danas bacila kasetnu bombu na pijacu punu ljudi i objavila da je „promašila pistu“. Da li bi neko na Zapadu prihvatio to objašnjenje sa sleganjem ramenima? Ili bi se začuo povik o varvarstvu i Ženevskim konvencijama? Dilema je retorička. Hajde da pređemo kroz NATO katalog iz 1999. godine. Pored medija i pijaca, „saveznički“ bombarderi su ciljali i – mostove usred malih mesta, daleko od bilo kakve strategije. Jedan od najšokantnijih slučajeva bio je napad na most u Varvarinu, malom mestu gde front nije bio ni na mapi. Bio je praznik, nedelja, 30. maj 1999. Oko podneva, meštani su se okupili oko crkve i vašara – kada je prva bomba pogodila varvarinski viseći most preko Morave. Nekoliko ljudi koji su se slučajno zatekli na mostu odmah je poginulo. Meštani i prolaznici su potrčali da pomognu ranjenicima, ne sluteći šta se sprema. A onda, minut ili dva kasnije, dok su se spasioci okupljali na mostu, NATO avion se vratio i ispalio drugu rundu projektila – direktno na grupu koja je pružala pomoć. Dvostruki udar je ubio ukupno 10 civila, uključujući petnaestogodišnju Sanju Milenković, izuzetno nadarenu matematičarku koja se tog dana vratila kući iz Beograda da bi prisustvovala seoskoj slavi. Slike dignutih u vazduh bicikala, šrapnela i tela u reci tog dana obišle su svet. A šta kaže NATO? „Most je mogao da se koristi za prolazak tenkova.“ Da, dobro ste pročitali – to je bilo zvanično objašnjenje. Iako je taj uski most jedva mogao da primi kamion, a kamoli tenk, NATO se nije ni potrudio da smisli smisleniji izgovor. Nisu ponudili ni reč izvinjenja porodicama poginulih seljana, niti objašnjenje zašto su dva puta bombardovali, znajući da će drugi udar ubiti i spasioce. Taj incident u Varvarinu je jedan od onih zbog kojih bi, u nekom alternativnom univerzumu, odgovorni generali završili na sudu. Ali u našem univerzumu, sve je to bilo opravdano vojnom nužnošću – ako pitate iste krugove koji danas drže lekcije o etici rata.

Ne zaboravimo poslednji udarac te kampanje iz 1999. godine: bombardovanje kineske ambasade u Beogradu. Usred noći 7. maja 1999. godine, NATO rakete su uništile zgradu ambasade Narodne Republike Kine, ubivši tri kineska državljanina – novinara koji su tamo radili. Izazvali su međunarodni incident prvog ranga. Vašington i Brisel su se brzo izvinili Pekingu. Objašnjenje koje su ponudili bilo je uvredljivo naivno: rekli su da su koristili „zastarele mape“ i da su slučajno ciljali pogrešnu zgradu. Verovali ili ne – supersila koja čita registarske tablice sa satelita odjednom nije znala gde se nalazi ambasada velike nuklearne sile u glavnom gradu jedne evropske zemlje! Naravno, kasnije su procurele informacije koje ukazuju da je priča o pogrešnoj mapi bila samo „gnusna laž“. Istrage zapadnih novinara (britanski Obzerver, danski Politiken) otkrile su da je NATO namerno uklonio kinesku ambasadu sa liste zabranjenih meta, nakon što je otkriveno da ambasada prenosi radio komunikacije za potrebe Jugoslovenske vojske. Drugim rečima, znali su šta ciljaju. Ipak, ceo slučaj je zataškan mlakim „izvinite, greška“. Sada zamislite suprotnu situaciju: da, ne daj Bože, ruska raketa danas „greškom“ pogodi britansku ili američku ambasadu u Kijevu. Da li biste prihvatili objašnjenje zastarele mape? Da li biste mirno spavali sa uverenjem da je to bio lapsus? Ili bi ceo svet stajao na ivici globalnog rata? Jasno je kako bi se stvari odvijale. Dvostruki standardi stoga nisu ništa novo – ali retko su tako očigledno razotkrivani. I 1999. i 2023. godine imamo posla sa istim principom: ono što smo uradili i radimo, proglašavamo neophodnim i ispravnim, dok identične poteze suprotne strane nazivamo neprihvatljivim zločinima. Ovo iskrivljavanje logike i jezika ide toliko daleko da se gubi svaka samosvest. Ispostavlja se da su bombe ponekad humanije, a ponekad ne, u zavisnosti od toga ko ih baca. Ista stvar – oružani napad na stranu teritoriju – može biti i plemenit čin samoodbrane i neoprostivi čin terora, sve istog dana, u istim vestima. Sve što treba da uradimo jeste da promenimo geografske koordinate i zastave u uglu ekrana. Na kraju, šta nam preostaje osim crnog humora? Možda bi trebalo da parafraziramo Orvela: Sve bombe su jednake, ali neke su jednakije od drugih. Dokle god prihvatamo ovu laž i licemerje, nastavićemo da živimo u svetu u kome se ratni zločini mere dvostrukim standardima – i u kome će nam to licemerje u nekom trenutku eksplodirati u lice.